Poezija - S.Stojanović

SPLINOVI BEOGRADSKIH NOĆI

Na marginama Bodlerove poezije

LES FLEURS DU MAL

En souvenir de Baudelaire

Le siècle est passé,

mais les fleurs du mal

aussi à présent germent

auprès du boul'vard.

1952.

CVETOVI ZLA
Sećanje na Bodlera

Vek je proš'o,

Al' cvetovi zala

I sad niču

Pokraj bulevara.

17.07.1952.

DALEKO, NA OBALAMA PROŠLOSTI

Daleko,

na obalama prošlosti

koračaju uspomene.

U okeanu vremena

dubine zaborava

gutaju događaje.

Sami smo

na usamljenom ostrvu

sadašnjosti.

JOŠ JEDAN CRNI OŽILJAK

Jedno jedino veče,

jedna jedina noć,

i kao da ništa nije bilo.

Samo još jedan crni ožiljak

na dnu iskrvavljenog srca.

O' DA LI JE IŠTA LJUDSKIJE OD BOLA

O' da li je išta ljudskije od bola

rana ljudske duše, vapaja i plača?

Postoji li išta što čoveka hola

nagoni da svetom s osmehom korača?

Zar veselje nije ljudskoj duši bliže

nego bol i tuga, ta spodoba stara?

Nije li spokojstvo, i uz šaku riže,

bolje nego bura koja nemir stvara?

Ne, za mene nije, već za one ljude,

koji miran kutić uvek samo traže,

dok pogledi moji u daljine blude,

a i srce uvek ima šta da kaže.

I NASTADE KRVAVI PIR

Dok još bejaše u majčinoj utrobi

bogovi Ti iščupaše srce, uzeše Ti dušu.

I tako, bez srca i duše,

dospe na ovaj svet.

Sretosmo se.

Namirisa krv mojega već iskrvavljenog srca,

moje razranjavljene duše.

I nastade krvavi pir.

Sada čekam

da ispiješ i poslednju kap moje krvi.

I to će biti kraj (?)

Za mene da.

A za Tebe?

Možda samo predah

do sledeće krvave gozbe.

SNEVA UTVARA STARA NEGDAŠNJE MLADOSTI MOĆ

K´o crna utvara stara

diže se usamljen dub.

Njegovo prozeblo deblo

nagriza vremena zub.

Kišom mu oprane grane

tuže kroz jesenju noć.

To sneva utvara stara

negdašnje mladosti moć.

SAKUPLJAM PARČIĆE RAZBIJENIH ILUZIJA

Ostrvo sadašnjosti tone

u ponore sudbine.

Valovi hira odnose

čunove osmeha.

Pusta žala čekaju

očajnike.

Po hridima bespomoći

sakupljam parčiće

na sprudovima sumnji

razbijenih iluzija.

Da ih sahranim

ili da sutra

od njih ponovo

sagradim nove.

Da si sa mnom

lakše bi' ih pokopao.

PRESNI ODRESCI ZBILJE

Uz sećanje na predratne nadrealiste i Kočine presne divite

MRAKOVI KOJI ODLAZE

Mrakovi koji odlaze

ostavljaju senke debelih minuta.

Debelih lažima,

debelih snovima,

debelih prazninom.

Još se sunčaju gušteri

po simsovima jednoglasnosti.

I oni,

i repovi,

i senke njihovih repova

pevaju bezglasnu himnu.

NA ASFALTNOM SIMSU CIVILIZACIJE

Škripanje,

jeza,

nakostrešene dlake.

Strašno,

crveno,

crno.

Rasplinuti krugovi

k'o koluti duvanskog dima.

Tišina natopljena benzinom

i smradom nagorele gume.

Dve ulubljene karoserije

i šest deformisanih mozgova.

Zupčanici misli

zaribani u vijugama.

Krv, ulje i benzin

na asfaltnom simsu civilizacije.

ONA MI RASTAČE MOZAK

Urličem, grizem.

Sa svih strana

vreba sadašnjost.

Hoću da je zgrabim za stopala.

Ona mi udarcem razdire jetru.

Nasrćem na njen grkljan.

Hoću da je prekoljem.

Ona mi komada srce.

Ponovo se na nju

bacam nasumce.

Ona mi rastače mozak.

PIJANA NOĆ U PREŠERNOVOJ KLETI

Opuštena, pomodrela usna

na staklenom rubu

sveta pijanih senki.

Promukli glas prostututke

probija se stenjući

kroz dim alkohola.

Senke koje posrću.

Krugovi.

Krugovi nikotinskog dima.

Krugovi misli.

Krugovi pijanih čaža

na stolu ispred mene.

Neki čudni krugovi,

čudno povezani,

kao oni

na olimpijskim stegovima.

Da, ispred mene su

rumom iscrtani stegovi

nekoliko poslednjih olimpijada.

Kelner, daj još ruma.

Hoću i iz Melburna steg.

Brže.

I za prijatelja Frica*

koji mi čita svoje pesme.

Tri ruma, kelner.

Hoću da kroz poljubac

sa ovim staklenim usnama

nešto zaboravim.

Nešto, čega ću se sutra

opet setiti.

Sutra?

Pa sutra je već postalo danas,

a danas je postalo juče.

To je užasavajuće.

Ja to neću.

Urličem iz sveg grla:

Neću.

Hoću da juče

opet postane danas.

Urličem i grizem.

Grizem staklene usne,

razjapljene k'o vagina

promukle prostitutke.

Hoću da vratim vreme unazad.

A šta bi drugo i mogao da poželi

jedan propali deklasirani buržuj,

anarhista.

Kelner, daj još ruma.

Ja treba noćas nešto da zaboravim.

Već se više ne sećam šta.

Ništa ne mari.

Najbolje je onda zaboraviti sve.

Mladiću,

puni ovu staklenu vaginu.

Steg iz Melburna

već davno

stoji na stolu.

Ali i Beograd se kandidovao

za šesetosmu.

Zato napred.

Crtajmo i steg

beogradske olimpijade.

Hoću da zaboravim sve.

Aleksandar i Cezar

u mojim su godinama

već bili osvojili

pola sveta.

A ja?

Ja ću sa prijateljima

do jutra isprazniti

bure ruma.

A to oni

svakako nisu

nikad uspeli.

Na prostorima

koje su osvajali

tada nije bilo ruma.

Zato sada

nastavimo na mestu,

gde su oni stali.

Učinimo ono

što oni nisu uspeli.

Ispraznimo bure pića

koje je bilo namenjeno

samo bogovima.

Za Aleksandra i Cezara!

Kelner,

Još jednu turu

za nove bogove.

U ''Kleti''

11/12 mart, 1954.

* Prijatelj Fric - Boda Marković

U ZNAKU LOTOSA
(ili BESPUĆA SAVREMENE INTELEKTUALNE ZBILJE

Misli bez dubine - plitkoća uma.

Dogmatizacija najplićih slojeva spoznaje.

Monodisciplinarni dogmatizam.

Interdisciplinarni eklekticizam.

Intelektualni egzibicionizam.

Intelektualno masturbiranje.

Inflacija sterilnog intelektualizma.

Intelektualno pomodarstvo - osnovna paradigma.

Konformizam intelektualnog hita.

Intelektualni voajerizam impotentnih intelektualaca.

Osećanja bez dubine - plitkoća emocionalnosti.

Vera bez dubine - plitkoća verovanja - praznoverje.

Moral bez dubine - plitkoća etičnosti.

Ego bez superega.

Život od danas do sutra.

Sigurnost kao prioritet.

Pragmatizam uskog horizonta.

Redukcija kriterijuma.

Redukovana prava.

Redukovana odgovornost.

Redukovana sloboda.

Razmrvljenost čovekovog društvenog bića.

Strah od nove utopije.

Sve bez celine.

Sve bez temelja.

Sve bez korena.

Sve u znaku lotosa.

Sve u duhu načela: «Neka cvetaju svi lotosovi cvetovi».

To je današnji postmodernistički svet.

To je svet dekadencije.

To je New Age.

2005.

PRIGODNI SONET

Umesto cvetova bele orhideje,

S visova Parnasa Muza moja sleta,

I donosi sonet koji plamom greje,

Dok Ti evo puniš devetnaest leta.

Radošću neka Ti lice večno blista,

A duša Ti setna nikad biti ne sme -

To su moje želje sa dna srca čista,

s kojima Ti pružam Rakićeve pesme.

Al’ dok sonet ovaj hitro k’o od šale

Pišem i sreću Ti u tom času želim

Žarom koji su mi same muze dale,

Znam da nikad neću biti sreće vesnik,

jer samo gorčinom bola se veselim,

a nesrećom hranim k’o i mnogi pesnik.

22 april 1952.

OPROŠTAJNI SONET

Ljubav, nežne reči, da l' to behu snovi,

Il' zabluda duše da Te silno voli?

Ljubavni mi jadi nisu srcu novi,

Ali moju dušu sve to ipak boli.

Ništa više neću ja od Tebe kriti,

Iako će bolne biti moje reči,

Jer sad drugu volim. Šta će s Tobom biti?

Nežno srce Tvoje da l' će da zaječi?

Il' će možda odmah da me zaboravi

K'o prolazne snove svojih mladih dana.

Oh ta i u mome srcu ne boravi

Lik ma koje, a da s' ne ugasi.

I, ma da od svake ostane mi rana,

Ćud će novu tražit' sve do sedih vlasi.

5 april 1952.